Kako sam? Jednom riječju fantastično. Snimam kao luda, Malena je cijele dane sa mnom i uživamo, On dolazi sutra i veselim se jedino zbog Malene  jer znam da njoj nedostaje. Nedostaje li meni? Ne znam, u nekoj sam čudnoj fazi, uživam u slobodi i miru koji trenutno imam.

'Što to pišeš?' umiljato me pitala Jenny

'Ma ništa, bez veze tipkam.'

'Večeras je super tulum u Icetu, ideš s nama?'

'Pa ne znam baš, moram pustit Malenu s Marijom i…'

' Nema i, ideš s nama! Idemo se malo zabaviti i opustiti od snimanja, doći ću po tebe u 8 za večeru i onda idemo tulumarit.'

…

Maria je bila presretna kada sam joj rekla da izlazim, ali mi je ipak pripomenula da se pazim kao da sam kakvo dijete. Možda i jesam, dijete s djetetom.

…

Jenny je uranila, bilo je sedam i pol i već mi je bila pred vratima hotelskog apartmana:

'Hej, mačko je si li spremna?'

'Samo da uzmem torbicu.'

Dok smo se spuštale dizalom do predvorja primijetila sam da je nekako čudna, hihotava.

Sjele smo u auto, a unutra su već bili Jason i Kevin i oni očito pod utjecajem nekakvih droga, ponudili su mi, ali ja sam odbila, iako sam primijetila da im se to nije svidjelo. Šampanjac sam ipak uzela. Već smo se vozili nekih pola sata kada sam još trijezno upitala: 'U koji ćemo restoran?'

Bilo je to naivno pitanje.

'Ne idemo u restoran!' luđački se smijao Kevin.

'Idemo u Icet.', Jenny je bila pribranija.

Bilo je malo prije 9 kada smo stigli pred Icet.

Nisam bila pijana, ali Jenny se oslanjala na mene i oduzimala nam objema ravnotežu da je tako ispadalo, fotoreporteri su nas slikali kao ludi, a meni se u glavi vrtjelo 'Samo da On ne vidi slike'.

…

Bilo je pola jedan kad sam ustala, glava me boljela, a iz dnevnog boravka su dopirali veseli zvuci koju su moju glavobolju još više pojačavali.

Otvorila sam vrata i zapanjeno stajala.

'Što je ne veseliš se što sam ovdje?'

'Ma naravno da da.', i potrčala sam mu u zagrljaj, iako to nije bilo instinktivno.

'Čujem da si zaružila sinoć?'

'Ma malo, tako s ekipom sa snimanja, ma nije bilo ništa posebno.'

'Pa drago mi je da se snalaziš.'

( To je zvučalo kao da sam nesposobna na bilo kakvu komunikaciju s ljudskim bićima, kao da se ne znam ponašat u društvu ili kao da sam neki homofob, svakako sam 'prevodila' tu njegovu bezveznu rečenicu)

'Rezervirao sam nam stol za ručak u 14 u Giocondi, je li to u redu? Mislim ako ti se ne da, ili imaš kakvih drugih planova, ne moramo ići!'

'Ne, idemo da,' moj se želudac oglasio,' čuješ, gladna sam.'

….

Bili smo na ručku, onda s Malenom šetali Londonom, a na večer je on odletio. Atmosfera je bila sva neka prijateljska, bilo je nekako čudno, jer mi nikad nismo bili prijatelji. A sad se odjednom tako ponašamo. Je li to normalno?